Danas, nakon showa 'Život na vagi', Josipina priča dobiva novu dimenziju. U razgovoru za RTL.hr otkrila je kako izgleda njezin život danas, koliko je teško održati sve naučeno, ali i koliko joj znači podrška ljudi koje je upoznala kroz ovaj proces.

Nakon završetka jednog predivnog iskustva i boravka u 'Životu na vagi', koje mi je pomoglo da opet nađem sebe i da počnem živjeti punim plućima, moja svakodnevnica izgleda tako da sam si dan organizirala prema sebi i poslu koji radim. Idem u redovne šetnje svakodnevno, minimalno 10-ak kilometara, s tim da hodam i ujutro i navečer, a ponekad i poslije ručka, ovisi o poslu.

Kilogrami od kada sam izašla idu sporije, gubim po malo i dalje, ali ja sam zadovoljna s obzirom na to da sam trenutno na bolovanju jer čekam operaciju ramena, i ne mogu trenirati. Dogodila se iznenada ozljeda i sada su mi šetnje opcija da održavam ono što sam u kampu postigla. Sada sam shvatila koliko mi je puno lakše bez onih silnih kilograma koje sam uspjela izgubiti u showu. Puno sam pokretnija, ništa mi nije teško, nisam nezadovoljna, sve obavljam sa osmijehom i skužila sam koliko je to bitno u životu, jer dok sam imala 150 kg, bila sam nesretna, zatvorena, sve mi je smetalo, nisam znala kako se izvući iz svega toga.

Sada je prošlo dosta vremena od kada smo izašli iz showa i sjetim se bezbroj puta riječi i trenera i nutricionistice i svih drugih "tu vam je teško, ali tko kaže da će vam vani biti lako, taj laže". Nema lako, ništa nije lako, pogotovo kada si čovjek mora sam organizirati sve. Kuća, posao, djeca, treninzi, šetnje, druženja, blagdani, razne proslave.....sve to nas je čekalo vani, ali kako su nam tada govorili svi, sve je stvar navike, a nekakve navike smo ipak mogli steći u kampu, samo ih je trebalo nastaviti dalje održavati i balansirati između svega ovoga. Nije ni malo lako biti u stvarnom svijetu, jer kako svi znamo, tamo nam je bilo podređeno sve samo nama i našem gubljenju kila, svi i sve nam je bilo na raspolaganju, a vani sve moramo sami.

Naravno da ima dana kada posustanem, ima dana kada stanem i pitam se što dalje, jer se dogode nekakve životne situacije koje su nepredvidive, i onda ako imate podršku kao što ja imam stvarno i od prijatelja, a i od ljudi koje sam upoznala kroz cijeli taj proces, onda nije teško zadržati kontinuitet. U svakom slučaju, najbitnije je opet potražiti pomoć i savjet i ne odustati od sebe. Ja se sjetim samo koliko mi je teško bilo biti tamo izoliran i sa svim tim treninzima i onda sama sebi kažem "sada se prodobro osjećaš da bi se vratila na staro".

Stvarno mogu reći da sam stekla te nekakve navike zdrave prehrane, naravno da uzmem i svega drugoga, ali nekako sam shvatila da mi takav način prehrane najviše odgovara.

Meni je osobno jako puno pomoglo što sam naučila od Martine da je najbitniji balans u prehrani, bez ikakvog odricanja, a pritom se osjećati zdravo, zadovoljno, bez grižnje savjesti i s puno energije, kao što je bitan i balans između svega u stvarnom životu izvan izolacije kuće.

Ostala sam u kontaktu sa nekoliko kandidata, čujemo se telefonski, porukama, pružamo jedni drugima podršku, podijelimo probleme kao i tamo u kampu pa bude lakša svakodnevica.

Pa sa Zokijem se nekako najviše čujem. On je inače vozio kamion na ovu stranu Jadrana pa mi se javi kada bude tu i podružimo se. Zoki je uvijek bio legenda. Dobar u duši, neiskvaren, spreman uvijek porazgovarati, dati koji pametan savjet, zabaviti se, tako da mi lijepo podružiti se s njim i prisjetiti se trenutaka kada smo svi bili izolirani u kampu, prisjetiti se kako nam je bilo i teško i lijepo, ali sa obostranim zaključkom da je sve bilo super.

Eto sada smo za prošli vikend organizirali druženje i ručak sa Martinom i kuhali zajedno i tu smo shvatili da smo zadržali zdrav način kuhanja raznolikih i ukusnih obroka, što je potvrdila i naša nutricionistica i to nam je naravno dodatna motivacija.

A najveća nam je motivacija to što smo si podrška i što smo stvarno sami sebi dokazali da nas je sudjelovanje u showu promijenilo u potpunosti. U svakodnevnoj aktivnosti, u načinu pripreme hrane, i u svemu drugome što smo naučili.

I po meni je to ono najljepše što se može dogoditi poslije iskustva 'Života na vagi', da se neka prijateljstva još prodube i ostanu i za dalje.

Da, da, sa Martinom sam u kontaktu, često se čujemo, šetamo i ona mi je jako velika podrška u svemu i koliko god mi mislili da smo tamo u showu sve naučili, moje mišljenje je da se od Martine uvijek može jako puno toga naučiti i za dalje. Meni osobno je jako puno pomogla jer što god sam pitala uvijek je bila tu za odgovor i savjet. A mislim da je najbitnije od svega da sam naučila od nje da se ne treba bojati ni jedne hrane, da ne treba izmišljati hranu nego uživati u hrani. I kako ne mogu sada trenirati, prilagodila mi je prehranu na taj način da ne dobivam kile natrag. A najvažnije od svega je da se ja na toj prehrani osjećam zdravo i zadovoljno.

Najveći ispušni ventil su mi šetnje sa mojim psićem uz more, to mi je svakodnevna navika. Taj šum valova i miris mora koje mi je tako nedostajalo tamo u kampu, a to je nešto što čovjeka može ispuniti u potpunosti, bar mene. Sada sam shvatila koliko sam toga propustila sve ove godine zbog viška kiligrama. Sve mi je to bilo na dohvat kao i sada, ali s obzirom da sam bila totalno nezadovoljna sama sa sobom, to nisam niti primjećivala.

Kako imam dosta vremena, počela sam opet čitati knjige nakon valjda 30-ak godina i to me isto čini mirnijom i sa više volje za sve drugo.