Ostani doma
Kolumne / Boba Đuderija

Kolumna Bobe Đuderije

Kako je nošenje maske unaprijedilo moj društveni život

Kako je nošenje maske unaprijedilo moj društveni život
Shutterstock

Meni su maske bitno popravile socijalne kontakte i društveni život općenito.

Zadnjih dana ne mogu sebi doć od čuda zbog općeg otpora prema nošenju maski. Te ne može se disat, te znojiš se, te uskraćuju nam se slobode te ovo te ono. Ja to sve razumim, ali kvragu, koga briga sviđa li se nama to ili ne. Ja masku nosim jer mi je poprilična tlaka da dođem negdi nešto kupit pa da me izbace zato šta nemam masku.

Osim svih navedenih prigovora, ljudi još kažu i da im maske izazivaju osjećaj otuđenja od drugih ljudi i to je ono šta me najviše čudi. Meni su, recimo, maske bitno popravile socijalne kontakte i društveni život općenito. Komuniciram s ljudima duplo više nego ikad prije, komuniciram čak i s onima s kojima nikad u životu nisam komunicirala.

Vezana vijest

mrzim koronu korona

Zbližavanje sa susjedima

Sadržaj se nastavlja...

Upravo se čita

Krenem, na primjer, u dućan i zaboravim ponit masku. Da se ne bi opet pentrala u stan, nazovem Malog i zamolim ga da mi masku baci s balkona. Dok on uopće nađe moju masku, dok izađe na balkon i dok je baci, ja stojim doli isprid zgrade zabačene glave i pogleda uperenog prema gori. Čekam. Dok tako čekam, nailaze slučajni prolaznici pa im bude zanimljivo šta ja to gledam. Tako stanu i oni, zabace glavu i pozorno promatraju vrh moje zgrade. Kako ništa ne vide, pitaju me o čemu se radi. Ja im objasnim da čekam Maloga da mi baci masku s balkona. Tu oni meni krenu pričat kako i oni često zaboravljaju masku i dok moja maska doleprša do mene s petog kata, ja se bome pošteno napričam s potpuno nepoznatim ljudima, zbližimo se i podilimo zajedničke brige i probleme. 

Sljedeći socijalni kontakt koji ostvarujem čekajući masku s balkona, je onaj sa susidima. Majke mi, otkad je korona stigla u naš grad, moj odnos sa susidima znatno se produbija. Naime, kako se meni često događa da zaboravim masku, a samim tim i često čekam isprid zgrade piljeći u balkon, tako su me susidi počeli primjećivat pa mi se sa svojih balkona srdačno javljaju i podržavaju me. 

Nalakte se na ogradu od balkona i dobacuju:

- Alo susida, a šta je, opet zaboravila masku, a?

- A je, šta ću, ne siti se čovik.

Onda se oni smješkaju i klimaju glavama u stilu a šta ćeš dogodi se i pametnijima. Tad Mali izađe na naš balkon s mojom maskom u rukama. Susida livo od našeg balkona, sa šestog kata, viče odozgora:

- A ovo Vam je Mali, je li?

- Je, je! – odvratim ja cila ponosna.

- A kolko mu je, dvajstipet čini mi se?

- Dvajtišeeest! – dernjam se ja odozdola.

- Ajme šta Vam je lip, pravi momak! I kako on lipo materi svojoj svaki put baci masku!

- A je, dobar mi je, ne mogu se požaliiit! – javljan ja njoj punoga srca.

- Da bar meni neko ima bacit masku s balkona, jadna ti san. Moj Vam je otiša u Irsku, znate, evo sad će osam miseci...

Vezana vijest

marčelina kolumna boba đuderija

Počeli su se i kladit'

Taman kad joj krenem reć nešto za utješit je, Mali itne masku. Susidi bude baš žaj, ali opet, zna ona da ću ja za dan ili dva opet zaboravit masku pa ćemo lipo nastavit di smo stale. Ovdi triba napomenit da s tom susidom prije virusa i prije maski nisam nikad rič progovorila, bilo je sve na "Dobar dan – Dobar dan". A vidi nas sad. Uskoro ćemo postat najbolje kućne prijateljice iako nikad jedna drugoj u kuću nismo ušle. To je zato šta u vrime bez virusa sve ide drugačije, ajmo reć po nekakvim protokolima a ja toliko mrzim te protokole da mi sve češće pada na pamet kandidirat se za pridsidnicu države.

Većina susida me sad već i iščekuje po balkonima, virkaju svako malo oko deset uri ujutro jer to je vrime kad obično idem u dućan. Neki sidnu za stoliće na svojim balkonima, skuvaju kavu i čekaju me. Već i znaju unaprid kako će sve ić – prvo me vide kako izlazim iz portuna i mašući boršom za spizu veselo hopsam prema dućanu. Par minuta kasnije gledaju me kako se vraćam, vadim mobitel iz borše i zovem Malog. Čini mi se da su se počeli i kladit, jer baš jučer kad sam se nacrtala ispod zgrade gledajući prema gori, jedan susid ispod nas je onome na balkonu do njegovog doda sto kuna. 

Posebna priča je kad idem u dućan u našoj ulici di se prodaje samo voće i povrće. Pošto je dućan jako mali, vlasnica unutra pušta samo po jednu osobu odjedanput. Isprid dućana se tako stvori red, u stvari više budemo u krugu s po jednim metrom razmaka između svakog od nas. Da su normalna vrimena, niko ni s kim ne bi priča, ali kako se oni stariji gospodin u dućanu zadrža duže nego šta je pristojno, skroz je logično da ga mi šta čekamo vanka, počnemo ogovarat.

- Ma vidi ga, ima po ure da je unutra – govori jedan čovik.

- Gospe moja kol'ko mu triba za izabrat oće li kupit kilo raštike ili kilo kupusa! – uzrujava se sredovječna gospođa kraj mene.

- A vidi mu maske, pari da je ženine mudante nakeljija!

Vezana vijest

vozačica ilustracija

Recepti za kuvanje maski

Tu se svi zacerečimo i dok onaj u dućanu obavi spizu, mi se već međusobno šalimo i zadirkujemo ka da se znamo ciloga života. Usput padne i razmjenjivanje recepata, ne za kolače nego za kuvanje maski, koliko puta misečno na primjer triba prat platnene maske, na koliko stupnjeva, di ima najboljih za kupit, di su najjeftinije i slično. Već se međusobno i pripoznajemo. Ja sam usavršila tehniku razlikovanja ljudi po obrvama.

Oni jedan ima spojene obrve, ona cura skroz debele i zamrčene sa smeđom olovkom, ona jedna gospođa ih uopće nema i sve u svemu jako dragi i razgovorljivi ljudi, dragih obrva i očiju. Ponekad tjeskobno razmišljam o vrimenu kad više nećemo morat nosit maske. Bojim se da će tad nestat ovih spontanih i toplih druženja s nepoznatim ljudima i još spontanijeg ogovaranja drugih nepoznatih ljudi, a najviše od svega me strah da, kad svi skinu maske, više nikoga neću moć pripoznat.

Preporučujemo ti još sadržaja

Dodavanje novih komentara je onemogućeno.