Ostani doma
Kolumne / Boba Đuderija

Kolumna Bobe Đuderije

Zamišljan mater kako sidi sama za svojin stolom. Odnilo je vrime sve one druge pjate, takvi je život...

Zamišljan mater kako sidi sama za svojin stolom. Odnilo je vrime sve one druge pjate, takvi je život...
Pixsell

Nikad nisam upoznala nikog ko ne može smislit šparoge. Mislin, sigurno da takvi ljudi postoje, ali ko zna di žive.


Malo sriće u pjatu. Eto, šta su nama šparoge. Oduvik.

Ovo nije priča za one koji ne vole šparoge, jer neće moć razumit. Sa šparogama vam je otprilike ka i sa tripicama – ili ih obožavate, ili ih ne možete smislit. S tim da ja nikad nisam upoznala nikog ko ne može smislit šparoge. Mislin, sigurno da takvi ljudi postoje, ali ko zna di žive.

U Šibeniku, di sam rasla, mi smo u šparoge išli ka vesela čerga. Branje šparoga je nama bilo ka neki prolitnji paganski običaj, gurmanski festival, i, prije svega, natjecanje. Stari, mladi, dica, tete, ujci, cilo bi se veselo pleme uputilo prema didovom polju u potragu, u lov. To i je bija lov, tako smo bili naoružani, budni, fokusirani. Ko će se na kraju pojavit s većim macom šparoga u rukama, čije će bit crnje, deblje, masnije, slasnije. Babe i dide su nas ispraćali s upozorenjima, a najozbiljnije je bilo "Pazite se zmija, one sad izlaze!".

Vezana vijest

Vjenčanje, svadbena torta

Tako bi se opremili svako sa svojim štapom, pa bi s tim štapovima gurkali žbunje, trave, šparožine, pravili buku lupajući na sve strane, uviđavno obznanjujući zmijama da smo u pohodu i neka se izvole povuć u svoje rupe ili odakle su već došle. A u stvari, niko se od nas nije ozbiljno boja zmija. Suočili bi se mi i sa strašnijim opasnostima, i sa medvidima i zmajevima, za šaku šparoga.

Teška misterija šparoga

I svi mi koji smo sudjelovali u tim hajkama, znali smo o šparogama sve šta se o šparogama triba znat: 

Ka prvo, koliko god puta čovik, berući ih, proša istim putom, onaj sljedeći, koji prođe iza njega, opet će nać još šparoga. Meni je to recimo bila teška misterija. Uvjeren si da si ih sve vidija, ubra, pomeja, i onda nakon par minuta onaj iza tebe ubere još po maca. Kako? Izgledalo je ka da se šparoge automatski regeneriraju i rastu ponovo čim si ih ubra. Ubereš jednu, nikne ih još pet. 

Vezana vijest

brokula tanjur dijeta

Ka drugo, najbolje šparoge rastu tamo di je gorilo, di je bija požar. Di se zemlja ispod maslina crni. Tamo rastu šparoge kapitalci. One tmaste, pupaste skoro, one od kojih ti srce zatitra od sriće. 

Ka treće, šparoge se ne dile. Tako smo, naime, znali govorit o njima. Ono malo sriće šta dobiješ na svom pjatu, to se ljubomorno čuva, obgrli, i ne da se nikome. Moš podilit bubreg, ali ko je vidija dilit šparoge. Nema kod šparoga "Daj mi malo", jer kod njih je malo – puno, znači ako čoviku daš malo, da si mu puno, a ako nekome daš puno šparoga,  to ti je ka da si mu da sve. I šta onda tebi ostane? Ništa. 

KRC

Ka četvrto, to treće u stvari nije istina. Cila je, naime, poanta branja, kuvanja i konzumiranja šparoga bila zapravo baš u okupljanju i diljenju. Ništa nas nije moglo tako okupit za stolom ka šparoge, i ništa se tako malo nije tako na veliko dililo, ka one.
Na povratku doma, umorni, nestrpljivi, izgrebani, sakupljeno blago predali bi babi na daljnje postupanje. Ona bi nam dala radni zadatak čišćenja. Zna se kako se šparoge čiste - uzmeš šparogu među prste, pa ka da si slipac, igraš na opip. Pipkaš nježno, tapkaš, lagano savijaš dok ne stigneš do mista di će krcnit. E, tamo di čuješ "KRC", tu se lomi. Onaj donji dio baciš, a onaj gornji stavljaš na hrpu. Kad je sve očišćeno, baba opet preuzima. U jednoj teči već kuva voda za šparoge, u drugoj ona za jaja. Dok se to sve kuva, mi se muvamo po kužini, dolazimo provjeravat jesu li više gotove, baba nas tira iz kužine, na stolu je boca crnog vina, i par kila kruva. Jer bez par kila kruva, niko se od te delicije ne bi naija. Svi smo zajapureni, pomalo svečani, i gladni. Ne gladni ka ono kad si gladan, nego gladni ka ono kad si gladan šparoga. Nema slađe, i teže gladi na svitu. 

(Foto: Marina Vujčić)

Na kraju, kad bi baba skuvala i jaja i šparoge, svaki put smo se svi ponovo čudili kako se onaj vagun šparoga pretvorija u onu šačicu zelene travurine na pjatu. Cili dan hodanja, traženja, nadmetanja, riskiranja života sa zmijama i svim ostalim opasnostima koje poštenog čovika mogu snać u brdu, za par smežuranih stabljikica zalivenih maslinovim uljem?! Nema veze, to nam nikad nije ubilo entuzijazam. Svako bi uzeja svoju kilu kruva, i navali. Pojideš šparoge, pojideš jaja, a sve se to lipo, kako bi pravi kuvari rekli, međusobno proželo sa uljem i kvasinom, pa kad potaracaš sve konkretno sa pjata, točkaš, točkaš s onin kruvom dok ne potočkaš i šefa i stanicu, točkaš do iznemoglosti, glancaš one pjate sve dok se ne zabile ka da su sad iz dućana. A onda kad središ svoj pjat, žicaš one kraj sebe da ti dadu malo sa svog pjata. Pokušavaš malo, lopovski, barenko potočkat sa susidovog pjata. Pa se ka fol svadimo. "Daj mi malo!" "Ne dan, šparoge se ne dile!"

Sidilo se za tim stolom još dugo nakon šta se više nije imalo šta potočkat, ćakulalo se, smijalo, grijale su dušu te prolitnje večeri koje su nam bile ka uvertira litu kad ćemo se, skoro sa jednakom posvećenošću i strašću, uvatit pomidora. Pa sve ispočetka. Ja, sita, dičje duše pune okusa, mirisa i smija, zaspala bi nakon te večere ka malo janje.
Onda san se jedno jutro probudila i više nije bilo ni babe, ni šparoga, ni pjata, ni stola, ni nas dvadeset oko tog stola. "Rasulo se svud po svitu, to šibensko staro sime."

Vezana vijest

sarma

Kupin ponekad šparoge na pazaru, di ih prodaju pod zlato. Kupila je dva maca neki dan i moja mater, sama tamo u kući. Aranžirala jaja i šparoge  ka za u novine, za rubriku "Lifestyle", slikala i poslala mi sliju priko mobitela za činit mi gricule i još napisala:

"Ja upravo jiden šparoge, etot na sad!"

Odma san je nazvala.

"Sad ću sist na autobus, ostavi mi malo!"

"Ma jel? Pa ti znaš da se šparoge ne dile."

"Kako moš tako nešto reć? Kakva si ti to mater? Pa mater bi svome ditetu i bubreg dala!"

"Vid' nje. Pa i ja bi tebi dala bubreg. Ali šparoge..."

I tako smo se smijale, obadvi.

Dala bi cili vagun šparoga

Kad smo završile, opet san otvorila onu sliju – bili pjat, hrpica šparoga i jaja. Ka za babinim stolom. Zamišljan mater kako sidi sama za svojin stolom. Odnilo je vrime sve one druge pjate, takvi je život, kako vrime ide, sve više praznih stolica oko stola. Odnilo je vrime i sve one lopovske prste koji bi točavali tuđe točeve, ne moraš više branit, ne moraš više nikome govorit da se šparoge ne dile. Ka šta je meni mater maloprije rekla priko telefona.

A znamo i ona i ja da bi ih ne samo podilila, dala bi ona sad cili vagun šparoga samo da ih ima od koga branit. Cili vagun, kažen vam.

I obadva bubriga.

Preporučujemo ti još sadržaja

Dodavanje novih komentara je onemogućeno.