Ostani doma
Kolumne / Ivo Anić

kolumna Ive Anića

Emotivan oproštaj našeg kolumnista od velikana: 'Obećao sam sebi da neću tebi u čast dozvoliti tužan treći čin. Al' tebe Đole volem'

Emotivan oproštaj našeg kolumnista od velikana: 'Obećao sam sebi da neću tebi u čast dozvoliti tužan treći čin. Al' tebe Đole volem'
RTL.hr

Prošetajte starim sokacima svog djetinjstva dok ne začujete muziku. Muziku u svojoj glavi i njegov glas


Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao da na svetu tuge ima. Pao je rani mraz, tamo negdje osamdeset i neke, i ja sam je čekao da se zaputi stazom od kuće prema školi sakriven iza jednog starog stojadina.

Dok se nisam zaljubio smrtno, kako se zaljubiti već dade u tim godinama, jedino mi važno bilo, da postanem levo krilo i centarfor školskog tima. Dok naravno nisam iznenada sreo, tog najtoplijeg leta deo, njene oči. Prva je ljubav, kako ste skužili, došla tiho, nezvana i sama, za sva vremena skrila se tu negde na toj stazi od moje stare škole do njene kuće.

Sadržaj se nastavlja...

Upravo se čita

U maju još uvek zriju komšijske bašte. Danas su tu neboderi, tu na mjestu gdje je bila jedna prizemnica sklepana od azbestnih ploča i starih automobilskih limova. Tu u tom malom dvorištu, skrivenoj oazi socijalističkog betona, prvi put sam je poljubio. Padala je kiša i lice joj je u mojim rukama bilo mokro kao u malog preplašenog ptića. Svirala je neka tužna stvar, molila me da joj napišem jednu bar, zateklo nas je jutro snežno same zvezde dve, ljubila me nežno ko nijedna pre. Danas je tu, na tom mjestu gdje sam je prvi put poljubio kladionica. U dvorištu, pod jednom starom lipom, kada me gledala kako te gledati znaju samo zaljubljene oči. Dok sam ja u njima vidio zvijezde. Kada zastanem na tom mjestu krene muzika. Muzika u mojoj glavi i srcu. Na mjestu na kojem sada jurcaju za loptom neka druga deca.

Vezana vijest

Neki novi klinci.

Kada sam prvi put u ruke dobio njegov "Cirkus" s još nekoliko ploča, jer su se tada ploče kupovale na kile, a mali gramofon u mojoj sobi treštao po cijele božje dane, nisam poslušao Vasu Ladačkog. Neke pjesme valjda treba da sazriju u tebi, i ti valjda treba da budeš zreo za njih. Meni se tada dopala jedna Mirka. Istinabog, nije se zvala Mirka, već Mirjana, i bila mi je susjeda na katu. Već zrela žena, a ja prištavi adolescent.

Kakvo su čudo žene, kako ih voljeti treba i kako im se diviti treba

Kako me dragi Bog nije stvorio za školu, već da budem vetropir, tako je moja majka došla na ideju da me Mirka, nezaposlena učiteljica uzme na časove matematike koja mi nikako nije išla i fizike koja mi je išla još manje. Mirka je imala čipkasto donje rublje koje se sušilo na štriku dok se ona trudila da mi objasni kako razlomiti razlomke. Ja sam u ognju, kakvim ognjem gorjeti znade netko sa sedamnaest, upijao njen miris i blizinu, dok Mirka nije shvatila da radimo uzaludan posao i odlučila da je bolje da mi da časove iz nekih životnih stvari. Mirkine lekcije ostale su mi za čitav život. Kakvo su čudo žene, kako ih voljeti treba i kako im se diviti treba. Često zastanem pred vratima stare trokatnice u kojoj smo živjeli, i pomislim na svoju Mirku. Tko te sada dirka moja Mirka, padne mi na pamet, i bude mi toplo oko srca. Kao moja prva tambura, kako ko noćna dama, iz južnog Amsterdama, iz izloga, mene klinca zavodi, na smrtne grehe navodi.

Vezana vijest

đorđe balašević

Moj život od tada, nakon tog otkrivenja tekao je uz više ili manje padova, no nikako i nikada bez te muzike koja mi se od mojih ljubavnih početaka nekako motala po glavi. Bila vazda prisutna. Čitav život od tada jurile me plave, sve neke kopije, i skoro mi došle glave, dosadne krvopije. Moje blonde, moje anakonde, dražesni paraziti. Čim sam čuo pesmu o maloj garavoj shvatio sam što treba. Što mi nedostaje u životu. Znao sam da mi treba jedna mala garava da je gricnem kao jabuku, da miriše na mom jastuku kad se probudim. I došla je naravno garava, u jednom vozu za maturski izlet i ja sam shvatio po prvi puta što mi ta muzika i ti stihovi kazuju zapravo. Kada sam po drugi puta voleo zbilja, a mislim na ljubav šašavu i silnu, vozio se hiljadu milja ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine ko točak mašine do nje, i ona me to ljeto spasila.

Sve je druge ugasila.

Kako je prolazilo vrijeme ja sam krao dane bogu inastojao da sam sebi stvorim neki mir. Pisao sam pjesme, brojao zvijezde i ostao kako me krstila mati onaj isti vetropir. Radost mi danas čini moj grad, ulice na kojima smo odrastali, ljubili prve djevojke, maštali da ćemo jednom biti šoferi, magacioneri, ugursuzi. Prolaze gradom danas umorne bivše lepojke iz moje slatke mladosti. Skrivaju bore, sa linijom se bore, vreme im izmišlja pakosti. Pomislim često nije li bilo bolje da sam se odselio, pa da ih onakve zapamtim, ko da mi je dvadeset i tri? Sretnem tu i tamo kakvu snajku, pa me onako namćorasta zagrli, a ja joj kažem kako ne volem nikog i da mi je takva narav. Ko odžak star i garav, kroz koji je prošlo puno dima.

Vezana vijest

Oproštaj od Balaševića

Stvar su preuzeli narodnjaci

Al jednu volem. To je fakat. Ona mi je ljubav jedina. Pa mi dođe da kupim četr konja besna, da ih ko oblak upregnem pa da je ukradem i sa njom uteknem.

Osim umojoj glavi, umom gradu promijenila se muzička kulisa. Stvar su preuzeli narodnjaci. Znaju sistem i stvaraju dar – mar. Rasturaju po pitanju tiraža, i sve je više postala blamaža biti ntko od nas. Narodnjaci su na ključnim mjestima, narodnjaci su u glavnim vijestima,  na džinovskim plakatima u boji. Pa zalutam u njenu ulicu. Pod prozor jedan na prvom spratu u kojem je držala njena mati tegle sa džemom. Da sazri. Njen me babo uzeo na nišan, dal sam od njenih il baš nisam. Kada su došle devedesete svi smo bili na nišanu. Osim muzike u mojoj glavi. I stihova koje bih zaključao u srce, da znam samo ja za njih. Pa bih se osvrtao ulicom dok bih onako s noge na nogu škicao curice, i bil me strah dal netko još tu muziku u mojoj glavi čuje.

Taj ringišpil.

Izađem tim starim ulicama prema mojoj varoši u sumrak. Curi od jutra, od četiri – pet, rešilo nebo da potopi svet, nad gradom danima vise iste kulise. Poliva kiša al to joj je zanat, i sve mi je ravno ko severni Banat, manje više, i sa kišom i bez kiše. Tako to radimo mi iz stare škole. Slow motion. Polako, s noge na nogu da nam se vreme vuče ko teretni voz. Konobar, un cafe macchiatto.

I tada se okrene ringišpil u mojoj glavi.

To ne zna nitko samo ti. Bez tebe drveni konjići tužno stoje. Bez tebe drveni konjići tužno stoje. Dođi, iz plave boce se pojavi bar jednu želju ispuni, i dodaj svetu malo boje – čudo moje.

Vezana vijest

Đorđe Balašević

Tužan treći čin

Ako umrem mlad, posadi mina grobu samo ružmarin. Ne dozvoli tad, da naprave od toga tužan treći čin. Čujem u glavi, u srcu te stihove i tu muziku. Vijest da je otišao na nebeske njive čovjek koji  je napisao i ozvučio moj život ostavila je prazninu u meni veću od njegova panonskog mora. Sav kalendar mog života. Sve njegove ljepote i tuge. Sve ljubavi, rastanke i ulice koje su slične njegovoj Dositejevoj.

Zato ne dam da radite danas tužan treći čin.

Umjesto toga izađite na ulicu. Prošetajte starim sokacima svog djetinjstva dok ne začujete muziku. Muziku u svojoj glavi i njegov glas. Onaj isti koji vas je tješio kanda je znao da će i vas ostaviti kao što je ostavila njega. Taj stari namćor. Kanda je znao da ćete dokraja života patiti za svojom mladošću, kako je patio i on zajedno s vama. Za jednom zemljom, za jednim životom. Jedim od onih života.

Jer ljubav nikada ne pobjeđuje, nijedna od stotine.

To su drevne zablude i izmišljotine. Malo ludih pesnika, prevejanih lisaca, raznih muzikanata, glumatala i pisaca.

Ljubav je tek akrostih, refren stare arije, takvi nikad ne pobjeđuju, to su koještarije.Pa da, ljubav nosi dolamu od vilinskog prediva i možda ne pobeđuje,

Al je nepobediva.

Obećao sam sebi da neću pustiti suze, i da neću tebi u čast dozvoliti tužan treći čin.
Al tebe Đole volem.
To je jebeni fakat.
 

Preporučujemo ti još sadržaja

Reci što misliš!