Zadnjih miseci svi pričaju o posljedicama korone i lokdaunova. Te ostaju ljudi bez posla, te depresija, te ovo te ono a niko ne spominje kako se pola svita u zemlji udebljalo. Zoven mater, kako si, kaže "Ajme meni pusti me, otkad je počela ova korona udebljala san se šest kila!"
Sretnen susidu u portunu, susida kako ste, "Ajme ne pitaj me, maloprije stala na vagu, skoro u nesvist pala. K vragu i korona!"
A udebljala san se bome i ja. Ne znan koliko, nisan od straja smila stat na vagu. Ali vidin, sva mi roba otisnila. Kako se požalin kojoj prijateljici i rečen "Udebljala san se" ona meni "I ja isto". Svaka druga žena – "I ja isto."
Sve važeš...
Vidin ja vrag je odnija šalu pa nazoven prijatelja, on se bavi fitnessom i radi u teretani. Kaže, moraš nešto poduzet. Nemoj sad ić na nekakvu iscrpljujuću dijetu, nego počni zdravo živit. Imaš li vagu?
Iman, kažen ja. Al' se ne smin od straja vag... Ma, ne tu vagu, nego onu za vagat hranu! Pa mi objasnija kako to ide.
Svaki obrok izvažeš, onda unosiš grame u jednu aplikaciju, onda
ti ta aplikacija kaže koliko si kalorija unila u organizam. Tako
imaš kontrolu, razumiš? Jer čovik se udeblja kad više ne pazi i
ne zna koliko je izija, a to ti se zove "emotivno
prejedanje".
Emotivno prejedanje?
Je. Uvati te tuga, otvoriš frižider. Bojiš se šta će bit s tobon,
s poslon, sa dicom, posvađaš se s mužem, maltretira te šef, čuješ
da Kerum opet oće bit gradonačelnik...
To s Kerumom mi ne izaziva tjeskobu, nego više ajmo reć ka napad
panik...
Ne prikidaj me! Dakle, svi ti strahovi i panika...dokle će
korona, kad će normalni život... Sve to šta te muči i sve šta ti
fali konpenziraš sa spizom. Zato se to zove emotivno prejedanje.
Razumiš?
Normalan život, a u Hrvatskoj...
Razumin. Viš, nije ova korona ni tol'ko loša, sad zbog nje svi
govorimo da smo prije imali normalan život, ka da smo prije
korone živili u Švicarskoj a ne u Hrvatskoj.
Pusti sad to. Nego od sutra lipo okreni ploču. Kupi vagu, izbaci
lošu spizu. Drž' se puretine, znači bilo meso i masu povrća. Za
dva miseca bit ćeš druga žena, aj bog.
Sutradan ja odma otrčala u šoping. Prvo san nabavila vagu za vaganje spize, a onda trk u dućan zdrave hrane. Unutra gužva, svi navalili na zdravu spizu, guraju se, neki oće i priko reda, ka političari na cjepivo.
I sve je bilo dobro prvih dana – izvažeš komad mesa, izvažeš blitvu ili kupus, uneseš podatke u aplikaciju, sve kako triba. Ali ne moš svaki dan ist puretinu i kupus. I tako san skuvala riže biže, zaželila se malo materine spize. A muko moja, kako ću ovo izvagat? Aj ti povataj riže biže po pjatu, to se raštrkalo na sve strane, ko će ih pribrojit. Oću li ih vagat zajedno? Ili moran pribirat i odvojit rukon rižu na jednu stranu a biže na drugu, izvagat pa poslin opet sve to spojit? A oni toč? U toču ima passate od pomidora, kapule, ulja. Tražin po onoj aplikaciji, upišen "Toč od riži biži", aplikacija zanimila. Nigdi ne piše kol'ko toč ima kalorija. Onda se sitin, je san seljanka! Pa neće u aplikaciji pisat toč. Pišen "sos", "šug", "umak", ma sve gospodske riči za toč kojih san se mogla sitit, ali nigdi ni sosa ni šuga ni toča ni umaka od riža biža. Aj nema veze, vagat ću samo riže i biže. Dok san ja odvojila riže od biža, pa toč od svega toga, pa sve zbrojila i oduzela i pomnožila i podilila, upala u tešku debulecu i prošla me volja za ist. Tako san konačno shvatila kako to sve funkcionira. Lakše ti je ne jist nego vadit jedn po jedan riž pa biž iz teče na pjat, iz pjata na vagu, sa vage nazad u pjat. Da ne govorin kako ti je kad skuvaš musaku ili tako još neku drugu spizu di je sve pomišano. To ne bi bog izvaga.
Osim toga, u aplikaciji ima mali milijun podataka za svaku vrstu spize. I sve se miri na sto grama. U početku mi je tih sto grama zvučalo ka masu spize, a kad ono, izvažeš sto grama, ispadne dvi žlice. Pa ja sto grama pojiden samo dok probajen kuvajući, jadna ti san. Onda, nije isto jel na primjer spiza kuvana ili sirova, pa jel frigana, pržena, ili pečena ili šufigana. Majke mi, bilo bi mi lakše odlučit oću li se cijepit sa ruskin, američkin ili engleskin cjepivon nego u aplikaciji izabrat šta san koji dan pojila.
Žrtve korone
Navečer dok iscrpljena od vaganja sidin isprid televizije i večerajen dvi žlice brokule i jednu ipo žlicu posnog sira, gledan one političare, vidin i oni se svi udebljali. Ako se čovik udeblja zbog emotivnog prejedanja, bome su ovi naši u vladi teški emotivci. Znači i oni su bidni žrtve korone. A opet, ne virujen da jedan političar može bit žrtva ičega. Molin te lipo, imaju dobre plaće, putuju okolo, vozikaju se u dobrim autima, ne dižu se ujutro iz kreveta za manje od dvadeset iljada kuna plaće i onda kad se udebljaju ja bi in tribala povirovat da im je to od korone, da su oni žrtve? Da ne vole papat, nego da su slučajno naišli negdi di je bilo viška hrane? Da se ne baci? Je, je, kako ti kupus. Nego su lipo guštali i išli po konobama i pili i jili dok in je bija interes, a sad kad su se udebljali najedanput su žrtve? A šta nisu odma rekli da ih je neko naveja da se prižderu, nego tek sad? Uostalom, nisu sve žrtve iste, to zna svaka budala.
Od svega toga mi je baš došla muka. Sutradan kad san sila u autobus za doć do dućana zdrave hrane na drugome kraju grada, shvatila san de će me ovi zdravi život satrat. Uvatila me neka nervoza i tjeskoba, ne znan kako bi vam to objasnila. Pa san se lipo digla, izašla na sljedećoj stanici, sila u drugi autobus i vratila se doma.
Prijatelj iz fitnessa mi poslin govori na telefon:
Nisi tribala izać iz autobusa i vratit se doma. To je odustajanje!
E bome nije! – odvratin ja njemu.
Ma je li? Nego kako bi to nazvala, krenila po zdravu spizu pa na po puta izašla iz autobusa i vratila se doma? Šta je to?
Emotivno presjedanje!
